BiHDruštvoHercegovinaMagazinPolitika

Profesor Refik Šećibović: Prodaja diploma jedan je od specijaliteta tajkunskih univerziteta

Foto: Privatna arhiva

Profesor Refik Šećibović osnivač je Visoke škole za turizam i menadžment iz Konjica i jedan od najboljih poznavalaca stanja u obrazovanju u regiji. Profesor Šećibović bio je pomoćnik ministra prosvete Srbije u Vladi Zorana Đinđića, a tokom njegovog mandata, započeta je reforma srednjih stručnih škola u Srbiji, po prvi put je uveden elektronski upis u srednje škole, izrađena je i usvojena Strategija za razvoj stručnog obrazovanja u Srbiji. Jedan je od osnivača Beogradske otvorene škole BOŠ (1993).

U intervjuu za BUKU profesor Šećibović komentariše aferu „Diplome“ koja je uzdrmala visoko obrazovanje u BiH, govori o problemima u visokom obrazovanju i posljedicama zanemarivanja kvaliteta znanja i tankunizacije obrazovanja.

Profesore, kako komentarišete veliku akciju koju je provela SIPA u kojoj su uhapšene osobe koje su prodavale lažne diplome sa više fakulteta/univerziteta u BiH?

Prvo, moram da istaknem, da koliko god izgledalo da je to bila jednostavna akcija, očito je da se radilo o složenom postupku, ljudi moraju da znaju da nije slučajno trajala 3 godine. Mislim da je SIPA jako profesionalno i skoro na jedini način delovala, jer nekada je jako teško dokazati da se uopšte radi o prodaji diploma. Ali videćemo šta će biti na kraju, ne treba ove ljude podcenjivati, imaju oni i novac i jake veze na svim mestima. Mnoge je ova akcija iznenadila, ali nas koji se bavimo istraživanjem obrazovanja ovo nije neko iznenađenje.

Kao što se sećate prodaju diploma sam pomenuo i u intervjuu za BUKA magazin još 2017. godine,  i da je prodaja diploma je jedan od specijaliteta tajkunskih univerziteta. Naglašavam da se radi o tajkunskim univerzitetima, jer svi ovi univerziteti su izrazito taj tip univeziteta. Šta je tajkunski univerzitet? Obišao sam više njih. Oni imaju sve sređeno papirološki, oni pravno izgledaju savršeno, ali procesa podučavanja nema. Njihove zgrade su uglavnom prazne sa sjajnom opremom i izvanrednim nameštajem. Sve to je prilagođeno našem sistemu ocenjivanja. Oni će uvek proći sve vrste ocena koje organi čine, ali oni ne mogu da prođu ocenu odvijanja procesa podučavanja i razvoj akademski poslova, posebno integriteta. A o njihovom delovanju kada je u pitanju prodaja diploma zna se već više od 15 godina.

Tajkunski univerziteti u BiH su razvili prodaju diploma putem tzv. agenata, odnosno lica koja obično rade u raznim kancelarijama u manjim gradovima i ispituju tržište u svojim sredinama. Njih najviše interesuju ko su kandidat za „hitnu“ diplomu. Ili ko su kandidati za iz političkih ili poslovnih krugova, koji mogu dovesti više studenata iz svog okruženja. Kao što vidite u ovoj aferi prodavale su se diplome baš na taj način.

Zašto su baš sada otkriveni ovi sistemi? Pre svega posle korone kriza privatnih univerziteta i visokih škola je izuzetno velika. Većina univerziteta i visokih škola koje normalno rade (kao što rade i javni univerziteti) pate od nedostatka studenata ( kao i javni univerziteti), upis se naglo smanjio naročito zbog većeg odlaska mladih posle srednje škole u inostranstvo. A pošto privatni univerziteti žive od školarina, a narod ima danas manje novca nego ranije, oni ulaze u postpandemijsku krizu.

To se odnosi i na školu u kojoj još predajem (mada volonterski, kao i na još jednom univerzitetu), broj studenata se prepolovio, neki smerovi su prazni, smanjen je broj nastavnika, i sve te institucije se bore za opstanak. Sa suprugom činim sve da očuvamo kvalitet studija i da omogućimo i najsiromašnijim da studiraju. Zato se i jedan broj naših kolega koji predaju odrekli honorara. I tu je razlika u sistemu, privatni univerziteti i škole koje se  bore za kvalitet obično se odriču mnogih svojih troškova i baziraju svoj rad na saradnji sa nastavnicima koji vole svoj posao, a tajkunski univerziteti kreću preko agenata da prodaju diplome. To su ta dva puta od kojih prva grupa mnogo trpi (čak sada su izlozeni i neopravdanoj kritici javnosti, iako oni imaju najmenje studenata u sistemu visokog obrazovanja BiH), a druga (tajkunska) grupa opstaje prodajući diplome i snižavajući kriterije. Mislim da je veoma važno da se ova razlika prikaže, jer najveći problem našeg sistema visokog obrazovanja pojedostavljenje ocenjivanja. Visoko obrazovanje je veoma složen sistem, ako pojednostavljujete ocene o njemu, pridružujete se u stvari tajkunima koji to najviše vole, a hranite obrazovnu destrukciju.

I ovo što su uhvatili inspektori SIPA je vrh ledenog brega, ovakvih diploma u sistemu visokog obrazovanja ima više od 30%. Odnosno svaka treća ili četvrta diploma je problematična što se tiče kvaliteta u čitavom sistemu. Ali to nije najveći problem, jer patimo od lošeg načina rada sa studentima i na javnim i na privatnim univerzitetima.

Međutim, treba naglasiti da dovođenje studenata preko agenata (koji dobijaju procenat od školarine pojedinaca koje dovode) nije samo naša specijalnost tajkunskih univerziteta. Takvih afera ima i mnogo većim i jačim zemljama kao što su Australija, Indija, Rusija itd. Međutim najpoznatiji univerziteta (ako se tako moze nazvati) koji je poznat po prodaji diploma je Western Pacifik iz drzave Kalifornije (po nekim izvorima prestao je da radi 2006. godine), koji prodavao diplome intenzivno još od 1978. godine i kojim se ozbiljno bavio FBI.

No, ovde moram neke stvari terminološki da pojasnim:

–          Pojam lažna diploma – je dokument koji je falsifikovan ili krivotvoren, a izdalo ga je lice ili institucija koja nema ovlaštenje za to;

–          U ovoj aferi ovo su tzv. nezakonito stečene diplome – ovo su „formalno“ ispravne diplome, jer su njih izdale ovlaštene institucije i potpisale osobe koje za to imaju zakonsko pravo. Ali proces sticanja diplome je nezakonit, tako da su one ništavne, jer su nastale suprotno načinu koji je propisao zakon.

Zato je ovo tužan dan za visoko obrazovanje i za nas koji se bavimo istraživanjem ove oblasti, jer se suočavamo sa akademskim ljudima i menadžerima institucija koji su zloupotrebili svoja ovlaštenja radi pribavljanja lične dobiti.

Dakle ovaj slučaj potvrđuje zaključak iz 2017. godine, da sistem treba srušiti i izgraditi novi drugačiji sistem vrednovanja i praćenja učenja i podučavanja. Jer, ako to ne uradimo, ili čak ništa ako ne preduzmemo, ne da ćemo ostati bez institucija, već i bez studenata, što je još gore. Posle pandemije, treba naglasiti strani programi se i te kako se interesuju za naše studente, tako da posle ovih odluka Slovenije i Hrvatske oko priznavanja diploma i ove afere treba očekivati još veći talas odlaska mladih na studije u susedne i evropske zemlje. Upravo sam završio knjigu pod nazivom „Bošnjačke edukativne mreže“(za Bošnjačku akademiju nauka i umjetnosti) gde sam analizirao širenje obrazovne destrukcije u našem društvu i sistemu visokog obrazovanja. Obrazovnu destrukciju smo definisali kao politiku uvođenja subjektivnih pravila, koja kontroliraju uvođenje u sistem standarda, normi, ideja i interesa zajednice. I baziraju se na urušavanju kredibiliteta pojedinca i institucija u obrazovanju. Tako se relativizira potreba za znanjem i daje se prednost nedovoljnoj obrazovanosti. Pandemija je još više podstakla jačanje obrazovne destrukcije, tako što je urušavala prenos znanja, sa lažnim standardima i korupcijom ušla na tržište rada. I tako zarazila čitavo društvo.

Kao što ste spomenuli, ovo je problem na koji ste ukazivali u nekim našim ranijim razgovorima kada ste govorili o problemima visokog obrazovanja i tajkunizaciji obrazovanja u BiH. Znači da se ništa ne radi da se stanje promijeni?

Pa u intervjuu 2017. godine rekao sam da je tajkunizacija na vrhuncu moći u BiH. Taj vrhunac je trajao do korone, posle korone dolazi do ozbiljne krize tajkunskih univerziteta. Oni se nisu adaptirali na smanjeno interesovanje mladih i starijih za njihove programe. Odnosno nisu shvatili da odlazak van zemlje je postao prioritet novih generacija. Naglo je opao motiv za studiranjem u čitavoj zemlji. Taj trend odlaska posle srednje škole, kao i povećana mogućnost studiranja u inostranstvu, pa i mogućnost usavršavanje kroz različite oblike celoživotnog obrazovanja, ostavili su ove univerzitete prazne. Uz to treba dodati i slab učinak naših akreditacionih agencija pre par godina, sve je to povećalo nepoveranje prema ovim institucijama. I one su se u većoj meri okrenule agentima koji su dovodili one studente koji u suštini ne zele da studiraju, ali im treba diploma.

Obrazovna destrukcija je kancer obrazovanja, koja metastazira preko diploma koje se pojavljuju na tržištu rada i omogučavaju zapošljavanje nekompetentnih ljudi. Nekompetentnost postaje naš način života. Narod je to već počeo da prepoznaje izbegavajući određene pojedince i institucije (zdravstvo, upravu, obrazovanje, servise itd). Tako se ovaj vid sunovrata prenosa znanja ubacuje u sve sfere društva i navikava obične ljude, da su nekompetentni „stručnjaci“ svuda oko nas. Još kada se delovanje destrukcije podstakne od strane tajkunskih univerziteta preko društvenih mreža, gde postoje njihovi botovi koji šire kontraznanje (priča o najboljim univerzitetima u Jugoistočnoj Evropi, koji za pare dobijaju te titule itd), kada oni oforme echo komore od njihovih pratilaca koji ubeđuju korisnike društvenih mreža o fantastičnim uslovima studiranja,običan građanin je zbunjen. Ovde je važno naročito istaći raširenost kontraznanja u BiH. Tompson, britanski stručnjak, definisao je kontraznanje kao deljenje neproverenog ili zastarelog znanja u cilju tumačenja određenih odluka ili situacija. Kontraznanje obično predstavlja površan pogled na probleme, ali izgleda kao jednostavno rešenje koje se lako može implementirati. To je danas jako zastupljeno na društvenim mrežama, delovanju nevladinih organizacija, grupa građana kada je u pitanju visoko obrazovanje. Visoko obrazovanje je složen sistem, koji se mora naučno pratiti i rešavati, sve ostalo je suprotno onome što nama u BiH treba. Zato nam je neophodan nacionalni centar za istraživanje obrazovanja, posebno visokog.

Obrazovna destrukcija je sistemski problem, njen sastavni deo je i prodaja diploma, niski kriteriji kod pojedinih studijskih programa, korupcija i lažiranje rezultata studija. Raširena je kroz nezainteresovanost stanovništva za značaj obrazovanja u društvu. Ona se ne može suzbiti inspekcijskim nadzorom ili političkim i upravnim odlukama, ona se mora suzbijati sistemski kroz posebne alate koje mi do sada nismo dovoljno koristili – standarde, heterogenost studija i studijskih programa, pravila praktičnog rada, reformske zakone, ekspertske centre, transparentnost podučavanja. Ovi alati suzbijaju obrazovnu destrukciju kroz isticanje sistema vrednovanja, prikazivanja dobrobiti obrazovanja, digitalizaciju, prenos znanja i karijernim obrazovanjem. Mi moramo postaviti jasan cilj šta je dobrobit visokog obrazovanja za naše društvo, ono što je u svojoj filozofiji Gert Biesta postavio kao težišni princip.

Ono što je karakteristika ovih alata je da se ne zasnivaju na individualizmu, već na složenoj osposobljenosti koja se mora prikazivati javno kroz diplomske atribute. Mi moramo odbraniti proces učenja i podučavanja, kako to ističe čuveni nemački istraživač obrazovanja Prange. Odgovornost u visokom obrazovanju ne zasniva se samo na dodeli diploma, nego na očuvanju procesa učenja i podučavanja i šta se društvo pruža za te procese. Primer je uvođenje diplomskih atributa u Australiji i Škotskoj, čiji je zadatak da se  javno prikaže šta insitucija garantuje pojadincu kada završi pojedini studijski program. E to je ono što nam nedostaje. Jer da imamo sve ove mehanizme, prodavci diploma bi teško mogli da opstanu.

Koji su po Vama najveći problemi visokog obrazovanja koji su doveli do ove situacije u kojoj smo danas?

Najveći problemi našeg sistema visokog obrazovanja su poverenje i vrednovanje. Bilo koja politika ako se osloni na obrazovnu destrukciju postaje njena žrtva. Obrazovna destrukcija stvara nezainteresovanost stanovništva za sve što se događa, jer se zasniva na patološkom neoliberalnom individualizmu. Nama kod visokog obrazovanja ne trebaju pojedinci spasioci, jer se radi o velikom sistemu. Nama su potrebna moderna pravila koja će povezati visoko obrazovanje sa ostalim segmentima društva. Visoko obrazovanje je u svetu partnerski sistem, a kad to imate nemate mogućnost korupcije i prodaje diploma.

Tajkunski univerziteti su organizacije jednog gazde (glavnog vlasnika i osnivača) i oni nemaju ni jedan moderan element procesa podučavanja. Naročito se oslanjaju na neobrazovane političare i koruptivne uprave, sudove i agencije, oni lako dolaze do svih vrsta papira i dokumenata. Nama nije potrebno da papirološki vrednujemo univerzitet, već kroz proces i da dokažemo šta se krije iza tog „gazdovanja“ u visokom obrazovanju.

Međutim, moramo upozoriti kad tad će doći do sukoba između političke destrukcije i određenih vladajućih političkih opcija. I obično se ti sukobi nepovoljno završavaju za političke opcije, jer destrukcija je pripremila teren za nezainteresovanost za pravdu ili razvoj, već se sve svodi na lični interes. Ako bilo koja politička opcija pokuša da napravi iskorak u pravcu uvođenja nekih pravila, standarda ili ne daj bože reformi, destrukcija deluje obično kroz klanove, samozvane stručnjake, sindikate, echo komore, gde omalovažavaju sve što se hoće promeniti. Obično tada političari se povuku, bojeći gubitka glasova.

Ovaj slučaj prodaje diploma brzo će se prikazati kao ekces koji će rezultirati bojkotom ili zatvaranjem univerziteta. Na žalost, to upravo pogoduje destrukciji, jer smanjiće se kapaciteti za učenje, a to je najgori scenario. I dalje nećemo imati uvid u proces učenja i podučavanja, ali i odnosa visokog obrazovanja i okruženja.

Govorili ste da je omasovljenje studija donijelo korupciju i jačanje nekompetentnih ljudi u rukovodećim strukturama. Ulazak tajkuna u sistem  donio  je jačanje obrazovnog  formalizma i vulgarnog tretiranja vrijednosti učenja i učenih ljudi. Kako se danas boriti protiv ovoga, krajnje posljedice su jasne u vidu ovih hapšenja, ali šta je to šta još ne vidimo u kontekstu omalovažanja znanja, zapošljavanju nekompetentnih osoba i slično.

Naš najveći problem je nedostatak sistemskog pristupa učenju i prenosu znanja, to je generalno naš problem. Ti nedostatci u masovnim sistemima nisu jedini, i jako se brzo vide i podstiču da uočimo šta nam sve nedostaje, i to pre svega:

–          Nedostatak poverenja, jer bez poverenja nema modernih obrazovnih sistema (ova afera je veliki udarac kada je čitav sistem u pitanju);

–          Nedostatak jednakosti;

–          Nedostatak nove kulture učenja, uz pomoć digitalnih uređaja i organizovane prakse;

–          Neadekvatna organizacija podučavanja studenata;

–          Nedostatak transparentnosti;

–          Nedostatak kulture kvaliteta;

–          Nedostatak sistemskog finansiranja na javnim i privatnim univerzitetima;

–          Jedinstvene evidencija (digitalizovana);

–          Karijerni centri.

Ono što je najpotrebnije je vraćanje poverenja u institucije visokog obrazovanja i to kroz suzbijanje patološkog neoliberalnog individualizma, koji je tako opteretio odnose unutar studija, da teško možemo govoriti o kvalitetnim oblicima podučavanja. Pored toga, nedefinisan akademski život koji se više zasniva na odnosima moći, nego na akademskim pravilima.

Kako vratiti poverenje posle ove afere? Teško će se to postići zatvaranjem institucija ili stalnim inspekcijskim nadzorom. To je pogrešan put. Država ima sva prava da oduzme upravljačke mehanizme osnivačima, koji nisu vodili računa o studentskoj populaciji. Moje mišljenje je da se ovde moraju zaštiti studenti koji redovno i normalno studiraju. Mi nikako ne smemo dozvoliti, da student koji je upisao neki od ovih univerziteta, a normalno studira i ostvaruje nastavnim planom utvrđene rezultate ispašta, zbog delovanja tajkuna i prodaje diploma od strane pojedinaca.

Ali, ako se potvrde navodi SIPA i tužilaštva da treba pokrenuti sudski postupak prema ovim institucijama na taj način da državni organi treba da postave privremenu upravu da ispravi greške koje su prethodnici napravili. Država mora da se umeša u onom obimu, gde će proces biti zaštićen na najbolji način, ne sme se dogoditi, da ispaštaju svi oni koji su normalno upisali studije, i to na akreditovanim univerzitetima, sada dolaze u situaciju da im se sve to ne priznaje i postanu taoci neregulisanog sistema.

Ako osnivači nisu u stanju da isprave greške ( a verovatno to neće moći), onda državna privremena uprava treba da omogući studentima koji studiraju da završe studije, ali da prestane upis novih generacija i te institucije prestanu sa radom. To je problem koji već imamo sa Američkim univerzitetom, jednostavno mislim da je država trebala da reaguje da omogući studentima završetak i da se zatvori ta institucija.

U BiH uhapšeni su pojedinci, ali da li je moguće raditi ovakve stvari bez pomoći sistema vrijednosti u kojem živimo u kojem je korupcija upletena u sve tačke društva?

I obrazovna destrukcija i korupcija su upletene u sve pore društva, one se zasnivaju na moći pojedinaca. One su rođene sestre, što više caruje korupcija, to je destrukcija vidno zastupljena. I jedna i druga se bore protiv prenosa znanja i vrednovanja kompetencija, zato je potrebno u novom sistemu poseban tretman dati vrednovanju i građenju kompetencija.

Korupcija uvek sa sobom vodi i kontraznanje, pataloški neoliberlni individualizam i političku moć. To su elementi koji pogoduju svim ovim anomalijama u visokom obrazovanju. Obično da bi se te anomalije jače istakle prave se dvosmisleni zakoni, koji obično pojedincima daju veliku moć. To onda stvara formalistički pristup obrazovanju, statičnosti u praćenju promena u okruženju i visoko obrazovanje ne vrši više adekvatno svoju funkciju.

To me strašno brine, taj formalistički i statični pristup problemu visokog obrazovanja, čak kritičari na društvenim mrežama, očekuju da će se roblem rešiti papirološki. Ne ovde je formalizam pogodovao destrukciji, ovde se problemi rešavaju procesno. Osloboditi univerzitete od političke i tajkunske moći pojedinaca i ostvariti autonomiju i akademske slobode. Tek tada ćemo moći da izađemo iz pasivnosti u akademskoj zajednici.

U to nas uverila korona kriza kada univerziteti su bili pasivni u istraživanju razvoja pandemije i pomoći građanima kako da je prevladaju.

Istražujući ova kretanja u odnosu na visoko obrazovanje došli smo do zaključka da naše institucije nemaju kapacitet da prate inovativne tokove. Nije to samo kod nas, te probleme imaju mnogi univerziteti u svetu.  A to nas strašno ograničava da ozbiljnije uđemo u velike evropske projekte. Mi moramo osloboditi, naročito naše mlade naučne radnike od pritiska klanova na javnim univerzitetima i tajkuna na privatnim, da bi ozbiljnije ušli velike projekte koje forsira EU.

Poslednje događaj, rat u Ukrajini pokazao je da ogromne slabosti u formiranju većeg broja stručnjaka za korišćenje novih tehnologija. Treba naglasiti da i Ukrajina i Rusija su takođe, pre ratnog sukoba,  imale velike probleme sa korupcijom u visokom obrazovanju (više članaka je napisano o tome), i da je prilično velika orijentacija univerziteta bila ka društvenim naukama, sa tradicionalnim pristupom podučavanju. Mnogo je bilo spornih institucija i u tim zemljama.

Posledice su sledeće: došlo je do slabe i neadekvatne produkcije visokoobrazovanih kadrova je činjenica da su već posle 6 meseci ratovanja obe strane su primetile da nemaju dovoljan broj stručnjaka, koji su kompetentni za korišćenje novih tehnologija u ratne svrhe. Pogotovu što treba naglasiti da je rat preko interneta počeo pre oficijelnog sukoba na terenu. U svom govoru, od pre neki dan Putin otvoreno rekao da menjaju sistem visokog obrazovanja, vraćajući stepen specijaliste, ali je i istakao da Rusiji nedostaje milion inženjera, robotičara, informatičara, tehnologa. Vraćanje na stepenasti sistem ima svoje velike izazove, zato je isto tako je najavljeno da će se prilagođavati novim trendovima i okruženju.

Ukrajina je takođe morala da mobiliše svoje informatičare, i procene su da je taj broj negde oko 30 000 informatičara svih profila mobilisano za vojsku. Njihov zamenik premijera vodi taj čitav sistem informatičara. Pored toga, otvoreni su centri za obuku upravljača dronova i slični centri, međutim, ipak je stručna pomoć SAD ključna za njihovu primenu novih tehnologija.

Ovi podaci pokazuju živost u procesu visokog obrazovanja u svetu, nove tehnologije traže ljude znanja, nova zanimanja, novi način učenja, a ne ljude sa napisanim diplomama. Pošto smo mi društvo diploma, jako statično, mi smo zanemarili i druge oblike rada u visokom obrazovanju pre svega celoživotno i karijerno obrazovanje. Mi nemamo taj ključni, danas, heterogeni pristup visokom obrazovanju što sve više istražuju skandinavski i nizozemski stručnjaci, to nas koči i održava u životu tajkunsku politiku. Naš Okvirni zakon o visokom  obrazovanju nas koči da idemo napred, on se što pre mora promeniti. Jer, trebaće nam puno vremena da to nadoknadimo ove propuste.

Govorili ste i o nestajanju akademskih sloboda. Evo i danas rijetko koji se univerzitetski profesor oglasio vezano za ovu veliku aferu koja je potresla cijeli BiH. Da li je ovo na neki način posljedica i šutnje univerzitetskih profesora koji pihvataju ovaj sistem ovakav kakav jeste?

Bez uvođenja akademskih komora (može takođe po sastavnim delovima BiH), teško ćemo uvesti akademske slobode. To se odnosi i na javne i privatne univerzitete. Govorio sam još 2017. o ovim komorama, one omogućavaju univerzitetskim nastavnicima da zaštite svoj akademski rad. Naš akademski rad je ugrožen i to zakonskom regulativom, odnosima u upravljanju univerzitetima, slobodom podučavanja. Akademske poslove i integritet moramo zaštiti kako bi išli napred, to je ključni izazov za novu vladajuću koaliciju.

Akademske komore bi mogle vrlo brzo da srede stanje u sferi akademskih poslova. Takođe smanjile bi pritisak tajkuna na nastavnike da snižavaju kriterije rada, ali bi pomogle da se kompletan društveni život u BiH oporavi od letargije i nezainteresovanosti. Komore bi mogle da reaguju i u ovakvim situacijama da suspenduju nastavnike koji narušavaju akademski integritet, što je sada slučaj. Ali isto tako komore bi mogle da preispitaju položaj nastavnika u pojedinim institucijama, da rangiraju institucije prema stepenu autonomije i akademskih sloboda.

Pored toga, akademska komora bi mogla da vrati ugled akademskoj karijeri. Većina stručnjaka koji prate visoko obrazovanje smatra da akademska karijera je jedan od ključnih resursa savremenog visokog obrazovanja. Moderni sistemi visokog obrazovanja upravo podstiču akademsku karijeru kao veliki motiv za razvoj naučnih istraživanja i privlačenja novih i velikih projekata.

Ukoliko uzmemo da je nemoguće srušiti ovaj sistem o kojem ste ranije govorili koje je rješenje, izlaz iz ove situacije ako ga uopšte ima, ako nismo previše ušli u mulje iz kojeg se ne možemo izvući?

Ako ne srušimo ovakav sistem imaćemo mnogo problema. Postaćemo bezlična, neosetljiva i nezainteresovana zajednica. Ostaćemo na margini događaja u svim oblastima, a u obrazovanju bićemo u stvari mala nesređena populacija, čiji učenici ne mogu da dostignu svetske standarde, čiji radnici rade jednostavne poslove i žive u inostranstvu od prekarnog rada.

Ipak…

Ako moramo da predložimo neke kratkoročne mere, potrebno je da vladajuća državna koalicija napravi zvaničan i javan sastanak sa ekspertima koji se bave visokim obrazovanjem. I da na taj sastanak ne pozivaju rektore ili vlasnike univerziteta. Ovde treba da političari čuju glas onih koje interesuje sistem, a ne pojedine institucije. Tu je velika razlika.Visokoškolski sistem ima mnogo elemenata koji povezuju institucije, a koji se moraju posmatrati u svetlu interesa čitave zajednice. Sistem mora da odgovori interesima zajednice, običnih ljudi, poslodavaca, nauke, pa tek onda da razgovaramo o institucijama. Političari treba da se oslobode ideje da treba da pozovu rukovodioce univerziteta da im projektuju sistem, oni to neće moći da adekvatno urade, ako preko puta sebe ne budu imali eksperte koji misle drugačije. To se pokazalo kod donošenja kantonalnog zakona o visokom obrazovanju. Univerzitetski nastavnici su odbacili predloge jednog od najvećih stručnjaka u svetu Achima Hopbacha, koji su bili izvanredni i mnogo bi pomogli da dobijemo dobar iskorak prema Evropi. Mi rektorima i menadžmentu univerziteta (javnih i privatnih) treba otvoreno da kažemo da smo za odgovoran sistem visokog obrazovanja. Bez toga, nema našeg budućeg razvoja.

Posle tog sastanka napraviti jedno telo koje će činiti predstavnici vlasti, poslodavaca, akademske zajednice i eksperata za visoko obrazovanje. To telo će konsultovati i strane eksperte sa idejom da se napravi jedan program, u skladu sa dejtonskim Ustavom, koji će pomoći i lokalnim vlastima i institucijama da prevaziđu krizu. Sadašnji trenutak je bitan da shvatimo da visoko obrazovanje posle pandemije ne sme da liči na ovo koje sada imamo. Jer, ako ostane ovako imaćemo puno afera, a nikakve rezultate u podučavanju mladih.

Pored toga, šta je potrebno uraditi, odnosno napraviti obrazac novog okvirnog zakona o visokom obrazovanju, ovaj je davno prevaziđen. Zatim predlog zakona o kvalitetu i akreditaciji i izraditi nacionalni okvir kvalifikacija. Ovo što se sada govori je samo posledica loših dokumenata i neznanja koje nose i upravni organi, ali i kritičari stanja u visokom obrazovanju. Prestanimo da sanjamo čarobnjaka,  pojedinca koji će jednim potezom vratiti kvalitet visokog obrazovanja. Zato su nam potrebni osposobljeni timovi stručnjaka, jasna pravila u organizaciji akademskog rada i institucija, vrednovanje na tržištu rada kroz nove alate.

Naš najveći problem je što smo opterećeni moćnim pojedincima, koji su u stvari pobornici ideje da se ništa ne menja, a šansa je jedino ozbiljna promena, koja nas može vratiti u Evropu, kojoj objektivno pripadamo, i to po talentima koje imamo. Zato moramo srušiti ovu logiku odnosa u visokom obrazovanju i izgraditi sistem koji treba kompletnoj zajednici. Ovakav dugoročno nikome ne treba.

BUKA

Slični članci

Back to top button