Ponekad sednem, pijem kafu i posmatram mlade muškarce oko sebe.
Počnem da se pitam šta nam se to dogodilo.
Nikada nisu bili fizički slabiji.
Nikada nisu imali niži testosteron.
Nikada nisu provodili više vremena sedeći.
Nikada nisu bili dalje od stvarnog života.
Jedan u 100 zna točak da zameni. Jedan u hiljadu opštu uplatnicu da popuni.
Škola im deplase.
Ne čitaju knjige. Ne napreduju ni u čemu.
Ne zanimaju ih zanati.
Ne zanimaju ih profesije.
Ne zanimaju ih veštine.
Sportska igrališta su prazna. Ne čeka se red za basket.
Nekada su mladići želeli da budu piloti, inženjeri, doktori, profesori, sportisti, preduzetnici.
Danas mnogi žele da budu influenseri, kockari, kripto milioneri ili kriminalci.
Žele da imaju prava, ali ne i odgovornost.
Ne svi.
Ali dovoljno njih da postane obrazac.
Sati odlaze na video igre.
Sati odlaze na TikTok.
Sati odlaze na društvene mreže.
Sati odlaze na pornografiju.
Sati odlaze na marihuanu.
Sati odlaze na kladionice.
A dani, meseci i godine prolaze.
Sve manje mogu da se fokusiraju.
Sve manje mogu da istrpe dosadu.
Sve manje mogu da rade na jednom cilju dovoljno dugo da postanu dobri u nečemu.
Žele rezultate bez procesa.
Novac bez rada.
Mišiće bez treninga.
Znanje bez učenja.
Uspeh bez odricanja.
Poštovanje bez rezultata.
Stalno se traži neka prečica.
Neka šema.
Neka kombinacija.
Neko da ih “ubaci”.
Neko da im “sredi”.
Neko da im “javi”.
Kao da je ceo život postao potraga za forom.
Istovremeno, ljudi koji godinama uče, rade, stvaraju i nose odgovornost često postaju predmet podsmeha.
Profesor je smešan.
Doktor je naivan.
Inženjer se nije snašao.
Preduzetnik je imao sreće.
Ali zato je kriminalac legenda.
Čovek koji je prevario sistem ili nekome oteo, postaje uzor.
A čovek koji je 20 godina gradio sebe postaje budala.
I ne govorim samo o Srbiji.
Istu priču vidim širom Evrope.
Istu priču vidim u Americi.
Istu priču vidim gotovo svuda gde je udobnost postala važnija od karaktera.
Najveća tragedija nije to što mladi muškarci danas imaju manje novca.
Najveća tragedija je što mnogi od njih više ni ne veruju da mogu da postanu ozbiljni, snažni, sposobni i odgovorni ljudi.
Kao da su pristali na osrednjost.
Kao da su pristali da život provedu kao publika.
Da gledaju kako drugi žive.
Da gledaju kako drugi stvaraju.
Da gledaju kako drugi pobeđuju.
A da oni ostanu sa telefonom u ruci i večitim objašnjenjem zašto nešto ne može.
Civilizacije ne nestaju kada ostanu bez novca.
Nestaju kada ostanu bez muškaraca sposobnih da nose teret života.
Nestaju kada ih vode muškarci bez testosterona.
