PIŠE / Habib Hodzic
Tridesetih godina prošlog stoljeća, Mustafa iz Župe, čovjek željan priče i dobre kafe, pošao je u Šaricu u posjetu svom prijatelju Abazi.
Abaza gazda kakav se samo poželjeti može, ponosno je živio u svojoj dvospratnoj kući.
Dolje tri sobe – jedna za Abazin slatki san, druga za musafire, a treća valjda za sve ostalo što život donosi. Gore na spratu ista matematika – tri sobe, ali tu caruje Abazina hanuma.
Mustafa stiže, a Abaza ga dočeka sa širokim osmijehom.
Sjeli su, meraklijski, uz kafu i rahatluk, i udri po priči – od politike, do vremena i žetve.
Kad bi grla presušila i želudac zakrčao, Abaza bi, bez imalo huke i galame, kucnuo svojim štapom po podu. Tup – tup! I gle čuda, za tihi čas, sa sprata bi se spustla hanuma, kao da je samo čekala taj poziv, donoseći sve što je Abazinom i Mustafinom srcu drago.
Razgovor teče, teme se nižu, a Mustafa poznat po svojoj radoznalosti, ne bi bio Mustafa da ne zaviri malo dublje u Abazin bračni život.
“De mi Abaza, molim te reci,” reče Mustafa, naginjući se bliže, ” vidim hanuma ti spava na spratu, pa kako vi to…ono…obavljate?”
Abaza se nasmješi, onako mudro, kao da je čekao ovo pitanje cijeli život.
“A, moj Mustafa,” reče, “vrlo jednostavno! Kad je meni do toga ja samo kucnem štapom dva, tri puta – tup, tup, tup! Ona siđe i mi to, kako ti kažeš, obavimo.”
Mustafa se počeška po glavi, ne dajući se lahko.
“A dobro, Abaza, nego šta ako njoj to naum padne? Ako se hanumi prohtije?”
Abaza se opet nasmiješi, ovaj put sa dozom trijumfa u očima.
“E, moj Mustafa,” reče, “tada ti je još jednostavnije! Tada ona siđe, pa kaže: “Mužu moj, ili si ti kucnuo štapom…ili se meni učinilo!”
I tako uz smijeh i šalu, Mustafa shvati da Abazin sistem nije samo efikasan, već i izuzetno praktičan – komunikacija na nivou, bez mnogo riječi, ali sa jasnim signalima!
Ko bi rekao da obični štap može biti ključ bračne sreće i efikasnosti?
