Kultura

Kultura (178)

Autorica popularnog serijala o malom čarobnjaku Harryju Potteru, J.K. Rowling, svojim je obožavateljima na Twitteru otkrila da upravo radi na dvije nove knjige, od kojih jednu piše pod vlastitim imenom, a drugu pod pseudonimom Robert Galbraith.

Kič se danas ne prepoznaje lako. Ne zato što ga ima malo, već što ga ima mnogo. Tako se duboko uvukao u sve pore masovne kulture i rasprostranjenog načina života da je stekao sofisticirane maske. Sa druge strane, oni ekstermniji (a zapravo samo iskreniji i očigledniji) vidovi kiča, koje mnogi iz neznanja nazivaju šundom, dovode do toga da se blaži i prikriveni oblici tolerišu i mešaju sa „kvalitetnim“.

Sedamnaest umjetničkih djela vrijednih 17 miliona eura vraćeno je italijanskim zvaničnicima u Ukrajini. Prošle godine maskirani kradljivci odnijeli su ove slike iz Muzeja umjetnosti u Veroni.

Prvi put je žena imenovana na dužnost direktora Vatikanskih muzeja, a papa Franjo je za tu funkciju odabrao stručnjakinju za umjetnost, Talijanku Barbaru Jattu (54).

Izašla je nova zbirka pjesama Marka Tomaša pod nazivom "Regata papirnih brodova".
Kaže kako su u knjizi kao recenzije poruke njezinih čitatelja i da se za izdavanje knjige odlučila u BiH iako živi u Splitu jer želi nešto ostaviti svojoj zemlji.

Pre skoro 60 godina srpska poezija je napokon dobila izmirenu neosimbolističku i nadrealističku poetiku u zbirci pesama Uzalud je budim (1957) Branka Miljkovića, ili bar njen pokušaj koji je dalje nastavljen i završen u ostalim zbirkama.

Ako se osvrnemo na pojam revolucionarnog karaktera, mogli bismo početi s onim što smatramo da revolucionarni karakter nije. Sasvim jasno, revolucionarni karakter nije ličnost koja učestvuje u revolucijama. To je upravo ono po čemu se razlikuju ponašanje i karakter u Frojdovom dinamičkom smislu. Različiti razlozi mogu navesti bilo koga da učestvuje u revoluciji, nezavisno od toga šta oseća, ukoliko deluje za revoluciju. Ali sama činjenica da on deluje kao revolucionar govori nam malo o njegovom karakteru.

Drugo što revolucionarni karakter nije malo je složenije. Revolucionarni karakter nije buntovnik. Šta podrazumevam pod tim? Definisao bih buntovnika kao ličnost čija duboka ogorčenost autoritetom proizilazi iz činjenice da nije cenjen, voljen, prihvaćen. Buntovnik je onaj koji želi zbaciti autoritet zbog svoje ogorčenosti i, kao rezultat toga, učiniti sebe autoritetom umesto onoga kojeg je zbacio. I tek što ostvari svoj cilj on će se vrlo često sprijateljiti sa onim istim autoritetom protiv kojeg se pre tako ogorčeno borio.

Postoji još nešto što revolucionarni karakter nije, a složenije je od pojma buntovnika: on nije fanatik. Revolucionari su u bihejviorističkom smislu često fanatici, i u toj tački razlika između političkog ponašanja i strukture karaktera je naročito vidljiva – barem kako ja shvatam karakter revolucionara. Šta podrazumevam pod fanatikom? Ne mislim na čoveka koji ima uverenje. (Mogu spomenuti da je danas postalo moderno svakoga ko ima neko uverenje zvati “fanatikom”, a svakog ko nema nikakvo uverenje ili kod koga se uverenja lako potroše “realistom”.)

Mislim da se fanatik klinički može opisati kao krajnje narcisoidna ličnost – u stvari, ličnost koja nije daleko od psihoze (depresija često pomešana s paranoidnim tendencijama), ličnost koja kao i svaka psihopatska ličnost nema nikakav odnos prema spoljašnjem svetu. Ali fanatik je pronašao rešenje koje ga spašava od manifestne psihoze. On je izabrao cilj, ma kakav on bio – politički, religiozni ili neki drugi – i obogotvorio ga. Taj cilj on je učinio idolom. Na taj način, potpunim potčinjavanjem svom idolu, fanatik dobija strasni smisao života, značenje života; jer se u svojoj podložnosti identifikuje sa tim idolom, kojeg je uveličao i učinio apsolutom.

Ako bismo želeli izabrati simbol za fanatika bio bi to gorući led. On je osoba koja je strastvena i krajnje hladna istovremeno. Potpuno je zatvoren prema svetu, a ipak ispunjen gorućom strašću, strašću za učešćem u potčinjavanju Apsolutu. Da bi čovek prepoznao karakter fanatika ne sme mnogo slušati ono šta on govori, nego treba da traži onaj posebni sjaj u njegovim očima, ovu hladnu strast koja je paradoks fanatika: naime, potpuni nedostatak odnošenja pomešan sa strasnim obožavanjem svog idola. Fanatik je blizak onome što su proroci nazivali “idolopoklonikom”. Suvišno je reći da je fanatik uvek igrao važnu ulogu u istoriji; i neretko zauzimao stav revolucionara, jer ono što on kaže vrlo je često upravo – ili upravo tako zvuči – kao ono što bi revolucionar mogao reći.

Najvažnija karakteristika “revolucionarnog karaktera” je da je nezavisan – da je slobodan. Lako se vidi da je nezavisnost u suprotnosti sa simbiotičkom privrženošću moćnima odozgo i nemoćnima odozdo, kao što sam prethodno opisao govoreći o autoritativnom karakteru. Ali to ne rasvetljava dovoljno šta se misli pod “nezavisnim” i “slobodnim”. Poteškoća je baš u činjenici što se reči “sloboda” i “nezavisnost” danas upotrebljavaju s implikacijom da je u demokratskom sistemu svako slobodan i nezavisan. Takva koncepcija nezavisnosti i slobode ima svoje korene u revoluciji srednje klase protiv feudalnog poretka, a zadobila je novu jačinu u opreci prema totalitarnim režimima. U feudalnom poretku i monarhističko-apsolutističkom režimu individua nije bila ni slobodna ni nezavisna. Ona je bila podložna ili tradiciji ili proizvoljnim propisima i naredbama onih iznad nje. Pobedničke buržoaske revolucije u Evropi i Americi donele su političku slobodu i nezavisnost individui. Ta je sloboda bila “sloboda od” – nezavisnost od političkih vlasti.

Bez sumnje bio je to značajan razvoj, uprkos tome što današnji industrijalizam kroz rastuću birokratiju stvara nove oblike zavisnosti koji su u suprotnosti sa slobodnom inicijativom i nezavisnošću biznismena devetnaestog veka. Međutim, problem nezavisnosti i slobode seže mnogo dublje od slobode i nezavisnosti u upravo spomenutom smislu. U stvari, problem nezavisnosti je najvažniji aspekt ljudskog razvoja ako ga sagledamo u njegovom celokupnom obimu i u svoj njegovoj dubini. Novorođenče je još uvek jedno sa svojom okolinom. Za njega spoljašnji svet još ne postoji kao stvarnost odvojena od njega. Čak i kada dete uočava spoljašnje predmete kao različite od sebe ono još dugo vremena ostaje bespomoćno i ne bi moglo da preživi bez pomoći majke i oca. Ta produžena bespomoćnost ljudskog bića, za razliku od mladunčeta životinje, podloga je njegovog razvoja, ali takođe podučava dete da se oslanja na moć – i da se boji moći.

Revolucionarni karakter je onaj koji se identifikuje sa čovečanstvom. On takođe ima duboko “poštovanje prema životu”, da upotrebimo izraz Alberta Švajcera, duboku sklonost i ljubav za život.

Istina je da se držimo života a borimo protiv smrti, onoliko koliko smo poput svih drugih životinja. Ali držati se života znači nešto sasvim različito od ljubavi prema životu. To možda postaje još jasnije uzmemo li u obzir činjenicu da postoji tip ličnosti kojeg više privlači smrt, razaranje i raspadanje, nego život (Hitler je dobar istorijski primer za to). Ovakav bi se tip karaktera mogao nazvati nekrofilom, da upotrebimo Unamunov izraz iz njegovog snažnog odgovora jednom Frankovom generalu 1936. godine, kojem je omiljeni moto bio “Živela smrt!”.

Neka osoba možda nije svesna da je privlači smrt i razaranje, no to se može zaključiti iz njenih postupaka. Njoj gušenje, poništavanje i razaranje života donosi isto onoliko zadovoljstva koliko osobi koja voli život pruža stvaranje, širenje i razvijanje života. Nekrofilija je istinska perverzija jer, premda je živ, čovek teži uništenju.

Revolucionarni karakter misli i oseća u onom što bismo mogli nazvati “kritičkim raspoloženjem” – u kritičkom ključu, da upotrebimo simbol iz muzike. Latinska izreka De omnibus dubitandum (u sve treba sumnjati) zauzima vrlo značajno mesto u njegovom reagovanju na svet. Ovo kritičko raspoloženje, koje ni po čemu ne nalikuje cinizmu, jedan je uvid u stvarnost, nasuprot fikcijama kojem postaju zamena za stvarnost.

karakter

Nerevolucionarni karakter naročito je sklon verovanju u ono za šta se izjašnjava većina. Osoba s kritičkim raspoloženjem reagovaće upravo obrnuto. Ona će biti posebno kritična kada čuje mišljenje većine, ono koje kola čaršijom, mišljenje onih koji imaju moć. Naravno, da ima više ljudi koji su pravi hrišćani, kao što tvrde da jesu, ne bi im bilo nimalo teško da održavaju takav stav, jer Isus se zaista kritički odnosio prema prihvaćenim vrednostima. Takvo kritičko raspoloženje imao je i Sokrat. Bilo je to raspoloženje proroka i mnogih ljudi koje na ovaj ili onaj način poštujemo. Tek nakon što su dovoljno vremena mrtvi – pouzdano i dovoljno mrtvi – možemo ih slobodno pohvaliti.

“Kritičko raspoloženje” je raspoloženje u kojem je osoba osetljiva na kliše, ili takozvani “zdrav razum”, onaj zdrav razum koji ponavlja i ponavlja iste gluposti koje imaju smisla samo zato što ih svi ponavljaju. Možda se kritičko raspoloženje o kojem ja govorim ne može lako definisati, ali ako čovek eksperimentiše sa sobom i drugima lako se može otkriti osoba koja ima takvo kritičko raspoloženje i osobu koja ga nema. Koliko miliona ljudi, na primer, veruje da trka u atomskom naoružanju služi miru? To je u suprotnosti s našim celokupnim iskustvom iz prošlosti. Koliko samo ljudi veruje da bi se, ako se oglase sirene, mogli spasiti iako su skloništa sagrađena u velikim metropolama Sjedinjenih Država? Oni znaju da ne bi imali više od petnaest minuta vremena. Čovek može predvideti, iako nije paničar, da bi u tih petnaest minuta bio pregažen ako bi pokušao dopreti do vrata skloništa. Očito, još uvek milioni ljudi veruju da ih ta famozna podzemna skloništa mogu spasiti od bombe jačine 50 ili 100 megatona. Zašto? Zato što nisu kritički raspoloženi. Kad bi to isto ispričali dečaku od 5 godina (obično su deca u tom dobu kritičnija od odraslih), on verovatno ne bi poverovao. Većina je odraslih osoba dovoljno “obrazovana” da ne bude kritički raspoložena, i zato prihvata kao “razumne” one ideje koje su čista glupost.

Uz to što je kritički raspoložen, revolucionarni karakter ima poseban odnos prema moći. On nije sanjar koji ne zna da moć može ubiti, prisiliti i izopačiti. Ali on ima poseban odnos prema moći u drugom smislu. Za njega moć nikada ne postaje sveta, ona nikada ne preuzima ulogu istine ili morala dobrote. To je možda jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji, problem današnjice: naime, odnos osoba prema moći. Nije to pitanje znanja o tome šta je moć. Niti se ne radi o nedostatku realizma – o potcenjivanju uloge i funkcija moći. Pitanje je da li je moć za neku osobu sveta i da li je moć moralno impresionira. Onaj kojeg moć moralno impresionira nikada nije kritički raspoložen i nikada nije revolucionarni karakter.

Revolucionarni karakter je kadar reći “Ne”. Ili, drugačije rečeno, revolucionarni karakter je ličnost koja je kadra biti nepokorna. To je neko za koga nepokornost može biti vrlina. Da bih to objasnio započeću tvrdnnjom koja može zvučati prilično uopšteno: ljudska istorija otpočela je činom nepokoravanja a mogla bi se završiti činom pokoravanja. Šta mislim time reći? Kad kažem da je ljudska istorija otpočela činom nepokoravanja imam na umu jevrejsku i grčku mitologiju. U priči o Adamu i Evi zapovest božija glasi da se sa jednog stabla plodovi ne smeju brati, a čovek – ili, da kažemo celu istinu?, žena – je kadra reći “Ne”. Ona je kadra ne pokoriti se i čak nagovoriti muškarca da učestvuje u njenom nepokoravanju. Kakve su posledice? Čovek je prognan iz raja – to jest, čovek je prognan iz pred-individualne, pred-svesne, pred-istorijske i ako hoćete, pred-ljudske situacije, situacije koja bi se mogla uporediti sa onom u kojoj se nalazi embrio u majčinoj utrobi.
Čovek je prognan iz raja i prisiljen da krene putem istorije.

Govoreći jezikom mita, njemu nije dozvoljeno da se vrati. U stvari, on nije kadar vratiti se. Jer, čim se u njemu probudi svest o sebi, čim postane svestan sebe kao izdvojenog iz čovečanstva, iz prirode, čovek se više ne može vratiti u prvobitnu harmoniju koja je postojala pre nego što se njegova svest uopšte pojavila. Tim prvim činom nepokoravanja započinje istorija čoveka, i taj prvi čin nepokoravanja je prvi slobodni čin. Grci su imali drugačiji simbol, simbol Prometeja. Prometej je ukrao vatru bogovima i počinio zločin, izvršio je čin nepokornosti i tim činom donošenja vatre čovečanstvu započinje ljudska istorija ili ljudska civilizacija. I Jevreji i Grci su poučavali da je ljudsko nastojanje i ljudska istorija započela jednim činom nepokoravanja.

A zašto ja kažem da bi ljudska istorija mogla da se završi činom nepokoravanja? To na žalost ne govorim mitološki nego realistički. Ako za dve ili tri godine atomski rat uništi pola ljudskog stanovništva i dovede do pravog varvarstva – ili ako dođe do toga za deset godina i eventualno celokupni život na ovom svetu bude uništen – to će se morati pripisati činu pokoravanja. Radi se o pokoravanju ljudi koji pritiskaju dugmad jer im to drugi naređuju i o pokoravanju idejama koje omogućavaju da ovakvo ludilo bude mišljenje.

Nepokoravanje je dijalektički pojam, jer zapravo je svaki čin nepokoravanja jedan čin pokoravanja, i svaki čin pokoravanja je čin nepokoravanja. Šta hoću time da kažem? Svaki čin nepokoravanja je, ukoliko nije prazno buntovništvo, pokoravanje drugom principu. Nisam pokoran idolu jer sam pokoran bogu. Ne pokoravam se Cezaru, jer sam pokoran bogu, ili, ne govoreći teološkim jezikom, jer se pokoravam principima i vrednostima, svojoj savesti. Mogu se ne pokoravati državi jer se pokoravam ljudskim zakonima. I uvek kad sam nečemu pokoran tada se svakako ne pokoravam nečem drugom. Pravo pitanje nije pitanje pokoravanja ili nepokoravanja, nego čemu i kome se pokoravamo ili ne pokoravamo.

Iz ovoga što sam rekao proizilazi da revolucionarni karakter nije, u smislu u kojem ja upotrebljavam tu reč, nužno tip karaktera koji ima svoje mesto samo u politici. Revolucionarni karakter, zaista, postoji u politici, ali takođe i u religiji, umetnosti i filozofiji. Buda, proroci, Isus, Đordano Bruno, Majster Ekart, Galilej, Marks i Engels, Ajnštajn, Švajcer, Rasel – svi su oni revolucionarni karakteri. U stvari, revolucionarni karakter može se naći i kod čoveka koji ne pripada ni jednom od ovih područja; kod čoveka kod kojeg “Da” jeste “Da” i kod kojeg “Ne” jeste “Ne”. On je kadar videti stvarnost, kao što je i mali dečak u bajci Hansa Kristijana Andersena “Carevo novo odelo”. Dečak je video golog cara i ono što je rekao bilo je verno onome što je video.

Možda je u devetnaestom veku bilo lakše prepoznati nepokoravanje, jer je u to doba autoritet u porodičnom životu i u državi bio jako naglašen; bilo je prostora za revolucionarni karakter. Dvadeseti vek je vrlo različito doba. To je vek modernog industrijskog sistema koji stvara čoveka organizacije, sistema goleme birokratije koja insistira na neometanom funkcionisanju onih kojima upravlja – ali više uz pomoć manipulisanja nego silom. Menadžeri te birokratije tvrde da je ovo potčinjavanje njihovim naredbama dobrovoljno i sve nas pokušavaju uveriti, posebno količinom materijalnih zadovoljstava koja nude, da volimo činiti ono što se od nas očekuje da činimo. Čovek organizacije nije taj koji se ne pokorava; on čak ni ne zna da se pokorava. Kako može razmišljati o nepokoravanju kad nije čak ni svestan da je pokoren? On je samo jedan od “momaka”, jedan iz gomile. On je “zdrav”. On misli i radi ono što je “razumno” – čak i ako to ubija njega, njegovu decu i unuke. Stoga je čoveku savremenog birokratskog industrijskog doba mnogo teže biti nepokoran ili razvijati revolucionarni karakter, nego što je to bilo čoveku devetnaestog veka.

Mi živimo u vremenu u kojem se logika platne liste, logika proizvodnje stvari proširila na život ljudskih bića. Ljudska bića su, baš kao i stvari, postala brojevi. Stvari i ljudi postali su količine u procesu proizvodnje.

Da ponovimo: vrlo je teško biti nepokoran ako čovek nije čak ni svestan da se pokorava. Recimo to drugačije. Ko se može ne pokoravati kompjuteru? Kako možemo reći “Ne” filozofiji kojoj je ideal ponašati se poput kompjutera, bez volje, bez osećaja, bez strasti?

Postoji još jedan relevantan aspekt naše savremene situacije. U ovom industrijskom sistemu koji, verujem, postaje sve sličniji u zapadnom i istočnom bloku, individuum se na smrt boji moći velike birokratije, veličine svega – države, industrijske birokratije i sindikalne birokratije. Ne samo da se boji, nego se oseća sasvim malen. Gde je David koji može reći “Ne” Golijatu? Gde je taj mali čovek koji sme reći “Ne” nečemu što je hiljadu puta uvećano po veličini i moći u odnosu na autoritet kakav je bio pre samo pedeset ili sto godina? I individuum je zaplašen i zadovoljan što može prihvatiti autoritet. On prihvata naredbe koje se izriču u ime zdravog razuma i razboritosti, da ne bi osetio da se potčinjava.

Da sumiramo: kad govorim o “revolucionarnom karakteru” mislim ne na biheviorističku već na dinamičku koncepciju. Čovek nije “revolucionar”, u ovom karakterološkom smislu, zato što izriče revolucionarne fraze, ni po tome što učestvuje u revoluciji. Revolucionar, u ovom smislu, je čovek koji se emancipovao od vezanosti za rodnu grudu i krvne veze, od majke i oca, od posebne lojalnosti državi, klasi, rasi, partiji ili religiji. Revolucionarni karakter je humanista utoliko što u sebi oseća čitavo čovečanstvo i ništa ljudsko nije mu strano. On voli i poštuje život. On je skeptik i čovek koji ima vere.

On je skeptik zato što sumnja u ideologije kao u ono što služi za prikrivanje nepoželjne stvarnosti. On je čovek od vere zato što veruje u ono što potencijalno postoji, iako još nije rođeno. On može reći “Ne” i biti nepokoran, upravo zato što može reći “Da” i pokoravati se svojim pravim, vlastitim principima. On nije polusvestan nego potpuno svestan lične i društvene stvarnosti. On je nezavisan; ono što jeste duguje vlastitom naporu; on je slobodan i nikome nije sluga.

Ovaj sažetak mogao bi navesti na pomisao da je ono što sam opisivao mentalno zdravlje i voljnost, a ne pojam revolucionarnog karaktera. To je, uistinu, opis umne, žive, mentalno zdrave osobe. Ja tvrdim da je zdrava osoba u bolesnom svetu, potpuno razvijeno ljudsko biće u osakaćenom svetu, potpuno osveštena osoba u napola razbuđenom svetu – baš revolucionarni karakter. Jednom kad svi budu svesni, proroci i revolucionarni karakteri neće možda više ni postojati – postojaće samo potpuno razvijena ljudska bića.

Naravno, nikada većina ljudi nisu bili revolucionarni karakteri. Ali razlog što više ne živimo u pećinama upravo je to što je uvek bilo dovoljno revolucionarnih karaktera u ljudskoj istoriji da nas izbave iz pećina. Međutim, postoje mnogi drugi koji se pretvaraju da su revolucionari, a u stvari su buntovnici, autoritarci ili politički oportunisti. Verujem da psiholozi imaju važnu funkciju u proučavanju karakteroloških razlika kod raznih tipova političkih ideologa. Ali da bi to učinili kako treba moraju, bojim se, imati neke od kvaliteta koje sam pokušao opisati u ovom eseju: oni sami moraju biti revolucionarni karakteri.

Erich Fromm
Odlomak iz eseja “The Revolutionary Character”
Zbornik “The Dogma of Christ and Other Essays on Religion, Psychology and Culture” (1963)

Preuzeto sa: impulsportal.net/ novikonjic.ba

Iz tiska je nedavno izišla knjiga dr. fra Ivana Šarčevića “Zečevi, zmije i munafici”, objavljena u nakladničkoj kući Synopsis Sarajevo – Zagreb.

Zsa Zsa Gabor, poznata holivudska glumica i starleta, preminula je u 99. godini.

Stranica 8 od 13